writers.net
 
Home Writers Literary Agents Editors Publishers Resources Discussion  
  Log in  |  Join WritersNet

Published Writers browse by location | browse by topic | add listing  |  faqs

Published Book or Work by:

Ljiljana Maletin-Vojvodic

KAROLINA (odlomak)

KAROLINA (odlomak)
Buy this book
Published by not jet
Ideja o putovanju u Amsterdam nastala je slučajno. Ili je to bilo namerno? Uglavnom, nikakav rezident program se nije nazirao a meni se, tokom novogodišnje euforije i tradicionalnog srpskog prejedanja, od svetog Nikole do pravoslavnog Božića, uz prasetinu, rusku salatu i podgrejanu sarmu (koja je nakon nekoliko dana najbolja), smaranje na nekoj privatnoj sedeljci ili kolektivni doček na trgu s mnoštvom poznatih lica koje sam, tokom godine, vešto izbegavala, nikako nije ostajalo u Novom Sadu. I premda mi se nije davao novac za vize niti mi se ponovo išlo u Holandiju (jer sem prostitutki, mirisa marihuane, teškog raženog hleba i još težeg, tamnog, rupičastog sira na koji je moj nenaviknut stomak reagovao povraćanjem, ničega se nisam ni sećala), Karolinini iskreni pozivi su, odlučili o smeru našeg putešestvija. Ili sam to, zaista, sve sama izrežirala? „Predivno. Znači da ćemo zajedno provesti Božić i Novu godinu", odgovorila mi je Karolina, nakon što sam joj napisala da postoji šansa da desetak dana provedemo kod nje, u Holandiji. Za divno čudo, priča u vezi s vizama protekla je bezbolno. Službenik je bio mlad i ljubazan a izmišljene hotelske rezervacije koje mi je Aleksandra poslala, nisu mu bile sumnjive. Avio karte smo nabavili preko neta. Za neverovatnih 50 evra. Leteli smo zapravo iz Budimpešte do Eindhovena (za koji sam, isprva, mislila da je u Belgiji). U Peštu smo krenuli, u ranu zoru, kombijem jedne turističke agencije, zajedno sa nekoliko raspomamljenih klinaca koji su, puni elana i alkohola, putovali u Dablin, na doček Nove godine. „Jao, blago tebi, ti imaš hrvatski pasoš, tebi vize ne trebaju“, govorili su jednom od njih. „Koliko novca nosite? pitao nas je carinik, na srpskoj granici, otvarajući, s mukom, vrata kombija. Prošlo je mnogo godina od kada nisam začula slično pitanje. Podsetio me je na komunizam, i Tita, i šoping-ture u Trst. Očigledno da lik nije čuo za kreditne kartice. Ali, ni mi se nismo osmelili da ih pomenemo. Vireći sa zadnjih sedišta, klinci su poslušno izgovarali: „Hiljadu evra! Osamsto! Devet stotina! “A vas dvoje?“ pitao je i nas. „Trista evra“, odgovorili smo. „Samo toliko“, prokomentarisao je. „Ovaj nije normalan“, pomislila sam. Ali, sve je prošlo u najboljem redu i za nekoliko časova već smo se nalazili na aerodromskoj pisti, ispred ljubičasto obojene letilice, sićušne poput bolesnog vrapca pokraj KLM i Malev orlušina parkiranih unaokolo. Da li ovi Mađari uopšte znaju da lete? pitala sam se. Pretpostavljam da su upravo ti avioni bili i ključni razlog zbog kojeg sam baš u vezi s putovanjima počinjala da razmišljam o smrti. Umesto adrenalinskog iščekivanja slatkog života, mene bi morile tamne misli i najčešće bih se, iako Andrića već godinama nisam čitala, prisećala njegove eterične Jelene, žene koje nema. Opsedala bi me neka tugaljiva atmosfera rastanka sa svakodnevicom, na putovanje mi se uopšte ne bi kretalo a moj mi bi svakodnevni život odjednom postajao zanimljiv i drag. Međutim, aviončić je poleteo. I dok su mu motori brektali kao pred raspadanje a krila mu se klatila na vetru, ja sam razmišljala o Karolini. „Da li si ti uopšte normalna? Putujete kod žene koju jedva da i poznaješ!“, mučila sam sama sebe. "Kako li će se ona ponašati na svom terenu? I kakve će biti Luna i Lucija, sećaš se kako su samo bile nesnosne u Portugaliji?" govorila sam Draganu. Karolinu smo, u stvari, upoznali letos, u Portugaliji. I mada smo na usamljenoj, portugalskoj farmi prepunoj različitih umetnika proveli čitave 3 nedelje, Karolina je i danju i noću sedela u svojoj sobi i komponovala a naše se druženje svelo na nekoliko zajedničkih večera, dva izleta i njene solilokvije o mukama zbog sopstvene seksualnosti i života. "Večeras ćete upoznati još jednu Holanđanku, flautistkinju. Neverovatno je talentovana, predaje na Konzervatorijumu u Utrehtu, ali je vrlo čudna. Ona je lezbejka. I lečeni alkoholičar. Ovde je s dvema devojčicama. Jedna od njih je njena kći, a drugu je rodila njena bivša žena. Ali, imaju istog oca. Sirota dečica, majke su im lezbejke a otac homoseksualac. Nije ni čudo što su tako divlje", ispričala mi je, zlurado, jedna od umetnica, ne sluteći da će mi upravo takva Karolina postati draga i da ću je upravo ja sa svojim tradicionalnim vaspitanjem, poreklom iz homofobične Srbije, razumeti bolje od njenih emancipovanih sunarodnika. "Kako to da su Lucija i Luna polusestre?" pitala sam kada smo se malo bolje upoznale. "Obe imaju istog oca, Orgea!" "Shvatam, ali kako se to desilo?" "Veoma jednostavno. Oduvek sam želela dete. Međutim, pomisao na seks s muškarcem mi je bila odvratna. I onda sam se setila svog prijatelja, Orgea, jedinog muškarca s kojim sam ikada spavala. Nazvala sam ga jedno veče i ispričala mu svoju ideju." "Koliko ti je vremena trebalo da ga ubediš?" "Daj mi nedelju dana da razmislim", rekao mi je da bi me nazvao rano ujutru, sutradan!" "Pristajem!" rekao je. (nastaviće se)
Literary
 
0 comments You must be logged in to add a comment