writers.net
 
Home Writers Literary Agents Editors Publishers Resources Discussion  
  Log in  |  Join WritersNet

Published Writers browse by location | browse by topic | add listing  |  faqs

Published Book or Work by:

Ljiljana Maletin-Vojvodic

PATULJCI I HIPERBOREJA (odlomak iz romana)

Published by SVESKE, casopis za knjizevnost, umetnost i kulturu
ISBN: ISSN 0353-5525. - Год. 18,
ODLOMCI IZ KNJIGE: ISLANDSKI BEDEKER: PATULJCI I HIPERBOREJA HIPERBOREJA Crnjanski i Hiperboreja. Bjork. Medula! Okean. Zemlja glečera, vulkana i dramatičnog emotivnog pejzaža. Melanholija severnog leda. Šarene kućice. Limene fasade. Svedenost. Umerenost. Odsustvo kiča. Lični mit! POZIV Dear applicant! I am pleased to inform you that you are hereby offered a guest-residency for the period of December 2006. You will also receive a letter by mail. Please confirm if you accept this offer as soon as possible. We apologize for how long it has taken to answer applications, due to unforeseen causes. On behalf, Iduna Tordottir NEVERICA Ne mogu da verujem! Videću Island! Hodaću prostorima Paganske poezije i Aurore?! Brinem da bi me NEŠTO ili NEKO mogao omesti. Nervozna sam tih dana, uplašena novonastalim dešavanjima. Island je moja mesecima žuđena Hiperboreja, moj Novi Jerusalim i bojim se raznih stvari koje bi mi sve to mogle uništiti. KNJIŽEVNOST Krećem u potragu za islandskom literaturom. Pokušavam da pronađem bilo šta vezano za islandski jezik i književnost. Iznova iščitavam Povijest islandske književnosti. S čuđenjem posmatram vlastite komentare ispisane rukopisom koji mi izgleda nepoznat. Ne sećam se da sam ikada čitala o Snoriju Sturlusonu a kamoli išta beležila. Deo o sagama me posebno interesuje. Pokušavam da zapamtim što više podataka. Sve je, ipak, poprilično opšte, enciklopedijski šturo i informativno. Odlazim u gradsku biblioteku. – Islandska literatura? Nažalost, nemamo ništa – odgovara mi već tradicionalno nezainteresovana bibliotekarka. Ne odustajem, cunjam po rafovima. Pronalazim policu na kojoj piše: Islandska književnost. Uzimam Islandske bajke (na kojima stoji nalepnica Islamske!), Put u središte zemlje Žila Verna, nobelovca Laksnesa i Gunara Gudmunsona. U lokalnoj knjižari kupujem Sjonovo Ptičje mleko i Olafsonovo Dugo putovanje u noć. Sjona, i pored poetskog, lirskog diskursa, iščitavam teško, s mukom, kao i Laksnesa i Gudmunsona, dok me pomalo populističko Olafsonovo delo ne ostavlja ravnodušnom. U njemu, umesto postmoderne i erudicije prepoznajem EMOCIJU i PRIČU koja mi u savremenim romanima toliko nedostaje. Island, i dalje, ostaje dalek i nedokučiv, a moja se potraga nastavlja. …. PUTOVATI ZNAČI ŽIVETI!? Da li putovanja, zapravo, dotiču esenciju našeg bivstvovanja ili su ona samo nesvesna potreba za begom iz sopstvenog bića i frustrirajuće svakodnevice? Destinacije koje sam birala, kao i načini na koje sam ta putovanja živela, menjali su se u skladu s mojim životnim dobom, količinom novca koji sam imala kao i načinom i kvalitetom življenja. Najpre sam volela ona nesvesna, dečija putovanja s roditeljima, zeleno-plavo Jadransko more, savladavanje plivačkog umeća, miris borovih grančica i Hrvatskog primorja. Sećam se i svog prvog inostranstva, šopingture u Trst koja se, i u mom slučaju, sastojala od nekoliko sati suludog trčanja po prodavnicama i kupovine levis farmerica, teksas gornjaka i raznobojnih, okruglih žvaka. U pamćenju su mi i one besvesne i obesmišljene srednjoškolske ekskurzije po delovima bivše Jugoslavije (Sarajevo – Dubrovnik – Đerdap!) s kojih se ama baš ničega nismo sećali sem činjenice ko je koga smuvao i ko se najviše napio. U doba ratova na toj istoj ex-Yu teritoriji, u vreme inflacije, taksi za izlazak iz zemlje i plata od po nekoliko nemačkih maraka, odlazila sam na paradajz ture u Grčku, Bugarsku, Rumuniju. I na Crnogorsko primorje, naravno. Nekoliko godina kasnije moja plata od desetak nemačkih maraka skače na nekoliko stotina evra, uvode nam vize, ali ja više nemam vremena za čekanje! Kao i svi u ovoj zemlji, nalazim dodatne izvore zarade. I putujem. Uglavnom sa G-om. Otkrivamo Zapadnu Evropu, delove Afrike i Azije. Ljudi, jezici, umetnost, obale i stanice postepeno ulaze u mene čineći me drugačijom i otvorenijom, a naša putovanja polako, nadrastajući banalni fizički transfer iz jednog mesta u drugo, postaju svesni, osmišljeni, intimni čin otkrivanja novog i različitog. I bez obzira na sumnjičavo-introspektivno zavirivanje u pobude ovih putešestvija, počinjem da uživam. G. i ja putujemo kad god nam se za to ukaže prilika. Izbegavajući turističke agencije i utabane maršrute, preskačemo kolektivno razgledanje izvikanih znamenitosti i pokušavamo da zaronimo u istinski život. U Kairu, i pored svih zvaničnih upozorenja, završavamo u zabranjenom, u starim grobnicama smeštenom Gradu mrtvih; u Tunisu, zajedno s lokalnim stanovništvom, krstarimo vozom dok se smrad umornih i usnulih tela širio podovima vagona; do Pompeja stižemo po temperaturi od četrdeset stepeni, sopstvenim kolima, s prokuvanim motorom; do daleke Danske vozimo tri dana bez prestanka; do Efeške biblioteke, po upeklom suncu, hodočastimo peške, satima; u Moskvi, danima tragamo za zabačenim galerijama, konačno postajući svesni iluzivnosti i neistinosti internet podataka, dok u Sankt Peterburgu spavamo u kući tik do one u kojoj je stanovao Dostojevski, s prozora gledamo neke nove ponižene i uvređene ljude, a u debelim, hotelskim zidovima osećamo svu esencijalnu, gotovo arhetipsku teskobu ovog očaravajućeg grada. Nakon piramida, londonskih muzeja i mesec dana pariskog slatkog života, činilo mi se da me više ništa ne može impresionirati. Ali, onda je, u meni, oživelo sećanje na jednu scenu s TV-a: Bjork koja peva pogleda uprtog u okean i luku i nestvarni pejzaž u daljini. Pomislila sam: Island! Daljina i mir. Sumatra! I od tada je sve nekako, i pored očekivano-neočekivanih prepreka, teklo u tom smeru: konkurs za boravak u zemlji glečera i vulkana, njihov pozitivan odgovor, kao i konačno, odlazak kod Hiperborejaca. VIZE Zaboravljam kafkijansku proceduru koja nas je tri meseca ranije dočekala u Danskoj ambasadi u kojoj smo se zatekli mi, građani pokorni, s fasciklom prepunom dokumenata, i ona, VIP šalterska službenica lično. – Pasoš? Dve fotografije? Fotokopija pasoša? Pozivno pismo? Rezervacija avio-karte? Fotokopija lične karte i zdravstvene knjižice? Radna knjižica? Izjava poslodavca? Plaćeno odsustvo? Obrazac M1-M2? Uverenje o upisu u matičnu evidenciju Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih? Dokazi o posedovanju nekretnina? Stalni prihodi? Doživotne rente? Ostali profiti? Kreditne kartice? Izvodi iz bankarskih računa? Potvrda o plaćenom porezu? Finansijska sredstva neophodna za izdržavanje u Evropskoj uniji? Međunarodno zdravstveno osiguranje? – vrištala je nestrpljivo naša prva i suštinska prepreka. Naš granični prelaz. Naša Evropa! Postavljena da nas podseti da smo nemoćniji od nje. Miss schengen herself! Ne razmišljam više ni o tome da je trebalo pronaći program za umetnike i konkurisati s opsežnim projektom, da je trebalo proći zvaničnu selekciju, voditi prepisku s neažurnim islandskim službenicima, pronaći jeftiniju avio-kartu, srediti odsustvo s posla, nervirati se zbog svega, brinuti zbog onih koji ostaju, iščitati gomilu literature i satima visiti na internetu. I da je trebalo 75 dana provesti u iščekivanju šengen viza jer, i pored zvaničnog pozivnog pisma za učešće u islandskom rezidens programu, odgovor Danske ambasade, koja u Srbiji obavlja konzularne poslove Islanda, nije se ni nazirao. – Ne, nema ništa! – i tresak telefonske slušalice bile su svakodnevni lajtmotiv, sve dok, desetak dana pred put, već totalno obeshrabrena, nisam začula glas Njenog visočanstva, VIP šalterske službenice: – Vize su vam odobrene. Možete sutra doći u Ambasadu! (Naravno, sutra u Ambasadi nije bilo struje i sve je odloženo za prekosutra, ali jednomesečna ulaznica u Evropu više nam nije mogla umaći.) ZALIV U PARI Stajemo na islandski pločnik, krećemo u prvu šetnju. Sve je oko mene (da li zbog umora, sumraka ili vazduha?) poput blage nesvestice, iracionalno i neshvatljivo. Čini mi se da koračam nekim tuđim, nepoznatim životom. Da ja, zapravo, nisam ja. Da postojim u nekoj drugoj dimenziji. Da prisvajam jedan, do sada nepoznat identitet. Tuđi korak, tuđe telo i tuđe misli. Hodamo čistim, idiličnim starim jezgrom grada, ulicama bez solitera, urušenih fasada ili kioska. Svuda oko nas su ušoreni šareni kućerci. I mnoštvo kafea i radnjica. … ONTOLOSKA UTEHA Odlazimo do obližnje plaže. Vazduh čistotom razdvaja naše nozdrve, i direktno ulazi u pluća ledeći ih. Zatičemo nestvaran, iracionalan pejzaž. Hiperborejski preplet oniričkog, žuđenog i večnog. Zamrznutu žutozelenu mahovinu, crno kamenje lave prosuto unaokolo, karmin crvenu zemlju, potok, usamljenu kućicu u daljini i moćni sleđeni okean. Zatičemo mir i spokoj. Raj sanjara i maštara. Otvorenost ka melanholičnom i onostranom. Gotovo da dotičem tugu Severa. I zvuk severnog vetra. I bezbrižne, lake i nežne vrhove Esje. Osećam Hiperboreju! I Crnjanskog. Lirsku utopiju. Ontološku utehu. Konačno shvatam: Rastuži li nas kakav bledi lik, Što ga izgubismo jedno veče, Znamo da, negde neki potok, Mesto njega, rumeno teče! Uzimam MP3, stavljam slušalice na uši. Slušam Bjork. Slušam Jogu i Pagansku poeziju. SLETANJE Posut pepelom po glavi, pokajnički i u klimaksu tihe radosti povratka, ja sam odjednom gore u čistom zraku, na nekih hiljadu metara od zemlje, ostavio svoje šareno kosmopolitsko perje i spustio se na beogradski aerodrom kao u svoju matičnu luku. (Danilo Kiš) Slećemo po treći put. Osećam ogroman pritisak u slepoočnicama. I oštar bol iznad obrva. Nisam li, možda, dobila moždani udar? Bukvalni, bolni susret sa Srbijom počinje još na nebu, nad njenom „svetom zemljom”! Fizički bol briše misao suočavanja. Čini mi se da neću izdržati, da će mi se glava rasprsnuti. – Kako izgleda infarkt? Da l' to boli? – pitam G-a. – Šta ti je? – pita me zabrinuto. – Ne znam, imam utisak da mi neko nožem seče obrvu, a da ona nikako ne može da se odvoji od ostatka lica! OVO JE KRAJ U pozorište nikad nije otišlo 73,1 odsto Novosađana, u biblioteke nije ušlo 84,1 odsto ispitanika, kao ni na izložbe. Tribine i promocije knjiga posetilo je nešto manje od 5 odsto ljudi. (Navodi jedne od marketinških agencija koje se bave ispitivanjem javnog mnjenja) Tri meseca nakon našeg islandskog stranstvovanja, u novosadskom Kulturnom centru zatičem plakat: Nordijska panorama – ciklus skandinavskih filmova. Oduševljeno zurim u program. Jednostavno, ne mogu da verujem! Među filmovima je i jedan islandski! I to – ne bilo koji. Na repertoaru su Majstori vriska! Islandski muzički dokumentarac sa Bjork i Siguros! Čitave nedelje sam zadovoljna i pomalo uzbuđena. Svečarski raspoložena, u majici sa grbom Islanda, stižem te subote uveče pred opusteli bioskop u centru grada. Sem starijeg čoveka koji se, na blagajni, interesuje za isti film, bukvalno nikoga nema i mada je, u suštini, to uobičajena slika u novosadskim bioskopima, osvrćem se u nedoumici, očekujući da se još neko pojavi. – Gde li su nestali svi oni ljudi koji su 80-tih visili na Tribini? – pitam se, po ko zna koji put. Nakon desetak minuta čekanja, momak zaposlen u Kulturnom programu nešto govori pomenutom čoveku a potom prilazi i meni. – Film je otkazan. Problemi u distribuciji. Ionako smo prodali samo dve karte – kaže mi. – Ali, možete gledati Pisma sa Ivo Džime. Klint Istvud je odličan.
More Information...
Literary
 
0 comments You must be logged in to add a comment